Umesto teksta o tome šta volim-ne volim koga ne mrzi neka pročita ovu kratku priču. Ona govori o meni više nego neki psiho test…

Baner

Matematika

 

Celog života matematika me prati u stopu. Još u osnovnoj školi mi je objavila rat kada sam tablicu množenja odgovarao više puta nego druga deca. Umesto da se pametno povučem iz bitke koju nisam mogao da dobijem ja sam odlučio da se borim.

Par godina nakon što sam naučio tablicu množenja pristupio sam matematičkoj sekciji. Išao sam na dodatne časove tog divnog predmeta i spremao se za takmičenje. Tada nisam razumeo zašto me je nastavnica pitala ’’Logare zašto ti i dalje dolaziš?’’

Ostala deca su vredno vežbala zadatke kod kuće dok sam ja čitao tone knjiga takmičeći se sa mojim prijateljem Markom Pižuricom ko će do kraja godine pročitati više.

Došao je i dan takmičenja. Školsko takmičenje sam prošao sa minimalnim brojem poena. Iako su svi nastavnici govorili kako do sada nisu videli lakše zadatke na takmičenju, ja sam bio ponosan na sebe i smatrao sam da je to dokaz da moj sistem funkcioniše.

Opštinsko takmičenje je već bila ozbiljna stvar a ja sam proredio moje odlaske na dodatnu nastavu jer sam shvatio da mi to nije potrebno.

Smetalo mi je što se takmičenja odigravaju vikendom ali sam ipak otišao. Organizacija je bila ozbiljna. Svi takmičari su sedeli na unapred odredjenim mestima i to sa nekim ko je drugačije godište, da ne bi bilo prepisivanja. Onda se dogodilo čudo.

U učionicu je ušla moja sestra od tetke i nastavnik joj je rekao  da sedne pored mene. Oboje smo se osmehnuli i moja pametna starija sestra mi je odmah rekla da se pravim da je ne poznajem. Ja sam se pravio da rešavam zadatke a ona je rešila i moje i njene.

I tako sam ja došao do gradskog takmičenja. Moja nastavnica je bila ponosna i javno me je pohvalila. Ja sam bio dovoljno pošten da joj pred celim odeljenjem kažem da mi je sestra ’’malo pomogla’’. Zamolila me je da to nikome više ne govorim.

Na gradskom takmičenju sam osvojio nula bodova a moja sestra je osvojila jedno od prva tri mesta u republici. Ovakav uspeh me je opredelio da upišem prirodni smer u gimnaziji. To što sam oduvek voleo jezike, pisao pesme i priče i čitao veliki broj knjiga, na mene uopšte nije imalo uticaja.

Moj susret sa gimnazijskom matematikom je bio poput sudara na autoputu. Dug trag kočenja i zatim niz udara, gde su udari jedinice u dnevniku.

Jedan.

Jedan.

Jedan.

Zaista mi nije bilo jasno kako to da ne mogu zadatke da rešim prostom logikom. Vežbanje ogromnog broja zadataka iz popularne zbirke jednostavno nije dolazilo u obzir pa sam odlučio da promenim smer a time i profesora.

Na društvenom smeru stvar je bila daleko lagodnija i moja prva ocena je bila petica. Osetio sam se sigurno jer je moj sistem ponovo radio pa sam do kraja školovanja imao jaku trojku bez da sam morao da vežbam. Profesorka je bila veoma blaga i naklonjena njenim ’’društvenjacima’’ pa nas nije zamarala stvarima kao što su funkcije i integrali. To nam zaista nije trebalo u daljem školovanju jer smo svi želeli da studiramo jezike, književnost, prava i ostale divne društvene predmete. Većina, barem.

Došao je dan upisa na fakultet. Ja sam, sasvim logično, upisao ono što mi je oduvek išlo, u čemu sam bio fantastičan i što me je zaista zanimalo.

Matematički fakultet.

Ponosno sam mahao indeksom PMF-a godinu dana. Uredno sam odlazio na predavanja ali sam ih brzo napuštao jer mi ništa nije bilo jasno. Pisali su nekim kukama i kvakama i pozivali se na prethodni dokaz. Stvar je postala jasna kada je profesor Kečkić, objašnjavajući linearnu zavisnost po drugi put, rekao:

‚‚Kome ovo sad nije jasno treba odmah da se ispiše.‚‚

Bledo sam gledao u tablu i sledeće godine promenio fakultet.

I na Fakultetu organizacionih nauka stvar je bila jednako jasna. Matematika je važna, držimo nivo nastave ali svako ko je prošao gimnazijsku matematiku neće imati naročitih problema. Moje polaganje Matematike I i Matematike II je trajalo tri godine. Želim da se zahvalim profesoru Šašiću za godine tutorstva koje su bile potrebne da me nauči funkcije i  integrale i što je imao strpljenja za jednog očiglednog ‚‚društvenjaka‚‚. Mislim da bih i danas znao da rešim parcijalnu diferencijalnu jednačinu, ali da ne proveravamo…

I evo me sada tu gde jesam, diplomirani inženjer sa neupotrebljivim, osnovnim znanjem matematike koje pokušavam da zaboravim i da se do kraja života bavim kreativnim stvarima: pisanjem, crtanjem i internetom.