test
Izbacivanje Nedića iz Demokratske stranke
U ovom blogu govoriću o dve emisije u kojima je Bojan Dimitrijević gostovao i govorio o Milanu Nediću. Nisam jedini kod koga je to izazvalo revolt pa je čak i predloženo da bude isključen iz Demokratske stranke.
N1 Pressing, gosti Bojan Dimitirjević i Milan Ristović
https://www.youtube.com/watch?v=jjT3GFYfh4M
RTS Da-možda-ne, gosti Olga Manojlović Pintar i Bojan Dimitrijević
https://www.youtube.com/watch?v=gcDm2BmRq0A
Počnimo od onoga što niko nije osporio. Milan Nedić je saradnik okupatora. Čak se i Dimitrijević slaže sa ovim, iako ublažava ovu konstataciju rečima: „Nedić je nevoljni saradnik okupatora.“ (RTS 34:45).
Od tog momenta kreće relativizacija svega u vezi sa Milanom Nedićem.
Na eksplicitno pitanje Jugoslava Ćosića „Da li je Nedić zločinac?“ Dimitrijević odgovara vrlo jasno šta misli: „Zločinac sigurno nije bio, to je sasvim sigurno.“ (N1 38:20)
Jugoslav Ćosić pita dalje: „Da li ga smatrate odgovornim za smrt civila, Jevreja u Srbiji?“
„Ne! Ne, naravno.“ Odgovara Dimitrijević. (N1 40:00)
„Pa ko ih je hapsio (Jevreje)?“ Pitao je Jugoslav Ćosić i dobio zanimljiv odgovor od Dimitrijevića: „Oni su sami odlazili na Kalemegdan.“ (N1 40:38)
Ova konstatacija o Jevrejima koji se sami predaju i koje niko ne hapsi ponavlja se i u razgovoru na RTS gde Dimitrijević tvrdi (RTS 45:35 – 46:05): „ Nedić i državni organi nisu imali nikakve veze sa jevrejskim pitanjem. Domaća policija nije odvodila Jevreje i oni su se sami javili pod pretnjom smrtne kazne.“
Verujem da od šoka niko od novinara nije stigao da pita Dimitrijevića da li su se i sami ubijali, ali bi on verovatno iskreno odgovorio da „Ne zna, ali veruje da su to isključivo radili pripadnici SS-a.“
Iako je u svim emisijama o Nediću govorio u superlativu i veličao njegovu ulogu u odbrani Srba i Srbije istovremeno umanjujući stepen izdaje („pa šta je mogao da uradi“, „on je nevoljni saradnik“, „prihvatio se te nezahvalne dužnosti“…) nije imao hrabrosti da kaže da otvoreno podržava rehabilitaciju već je pozvao na „raspravu kojom će se utvrditi činjenice“.
I onda je Dimitrijević izrekao nešto što je po meni odraz onoga što Dimitrijević zapravo misli: „Nedić nije jevrejski predsednik, on je predsednik srpske vlade i brine se o srpskom narodu.” (RTS 47:07)
Ja bih da obavestim uvaženog gospodina Dimitrijevića da Srbin iz srpskog naroda može da bude i neke druge veroispovesti. Katolik, musliman, budista, ateista pa eto i neko ko praktikuje judaizam. Veoma često je i pravoslavac. Može biti i komunista i četnik. Može biti i revizionista koji aktivno radi na rehabilitaciji Milana Nedića, kao što vidimo na primeru gospodina Dimitrijevića.
To znači da je i Milan Nedić imao obavezu prema svim građanima Srbije, pa i onima koji su Jevreji, a ne samo prema Srbima, to jest prema onima koje Milan Nedić i Bojan Dimitrijević smatraju Srbima.
One koji pravdaju Dimitrijevića rečima „da samo iznosi činjenice“ podsećam da je uvek imao sagovornike koji su iznosili suprotne stavove (Milan Ristović je, recimo, uvaženi profesor i autoritet u ovoj oblasti).
Po meni nema sumnje. Bojan Dimitirijević se zalaže za rehabilitaciju nacističkog kolaboracioniste. Svojim aktivnim učešćem relativizuje krivicu Milana Nedića i vlade koja je izvršavala nacističke naredbe. Svoju aktivnost pokušava da opravda ideološki, tvrdeći da su i komunisti vršili strašne zločine i verovatno ubili Nedića bez suđenja. Ja predlažem da se Dimitrijević posveti komunističkim zločincima umesto što relativizuje Nedićevu odgovornost. Zločin se ne može pravdati zločinom.
Završiću rečima mog drugara Arona: „Ovo je moralno, a ne ideološko pitanje. Kad upletemo ideologiju, gubi se suština, ali i kredibilitet. Ili ćete osuditi Nedića, ili ćete se poistovetiti sa njim. U ovom slučaju, nema treće opcije.“
Slika preuzeta sa http://rs.n1info.com/
ProTEST kao TEST
Rašomon je pojam koji iznosi različit opis istog događaja grupe ljudi.
Juče smo imali i više događaja i više grupa ljudi.
Prava rašomonijada.
Prvi skup je bio značajno posećeniji od drugog. Bio je dobro osmišljen i organizovan. Aktivisti su delili pištaljke i zastavice. Kamion je služio kao improvizovana bina. Pevao je hor. Govorili su neki mladi ljudi, potpuno nepoznati, uglavnom neiskusni i loši govornici. Organizator je preko megafona pozivao na mir i uzdržanost. Na ovom skupu sam video mnogo ljudi iz javnog života. Nekakva energija je postojala i ljudi su se zadržali na tom mestu preko dva sata bez naročitog osipanja.
Drugi skup je bio…pa procenite sami koliko je bio posećen. Nije se delilo ništa (ili ja bar nisam to primetio), niko nije pevao. Govorili su neki iskusni govornici. Probijao se kordon. To se malo slikalo i malo su se davale izjave. Cela stvar je trajala 45 minuta.
Lako biste mogli da pomislite da je prvi događaj organizovala neka jaka stranka sa ogromnim resursima i jakom infrastrukturom, a drugi neka bezidejna grupa nadobudnih klinaca željnih slave.
Nažalost, to nije slučaj.
Neki klinci dobili su poverenje građana. Klinci su bolje organizovali skup, doveli više ljudi i, što je najvažnije, dobijaju poverenje koje su stranke izgubile.
Ne stranke, nego ljudi u tim strankama.
Zato bih predložio da se na ovaj protest gleda kao test. Test podrške. Test sposobnosti. Test poverenja.
Deluje mi da je u opozicionim strankama vreme za neke nove klince. Podnesite ostavke. Napravite im mesta. Dok je još moguće preći cenzus.
U stvari, vi možda mislite da je drugi skup prošao dobro, ali to je onda baš rašomon.
Apolitični komšija Živorad
“Ja sam apolitičan.“ Rečenica koju čujem često.
Nikada je nisam razumeo iako uvek nailazi na opšte odobravanje i klimanje glavom.
Kako možeš biti apolitičan kada je SVE, apsolutno sve oko tebe politika.
Cena karte u autobusu je politika, količina aflatoksina u mleku je politika, čist vazduh je politika, porez koji si platio kada si kupio tu čokoladicu je politika.
A ti si apolitičan?
I komšija Živorad je bio apolitičan, nije ga zanimalo ko će biti predsednik kućnog saveta, samo da bude neko sposoban. I tako je Radetov sin preuzeo to na sebe. Sposoban dečko, nema šta, isti otac. Zamenio je sve sijalice u zgradi, skupio novac za održavanje i usput dobio potpise od stanara za neki njegov projekat. Nije bitno šta je, dečko je sposoban.
Svi znamo da je tako, ali nema dokaza…
Žarko Korać je gostujući davno u jednoj emisiji spomenuo kako je u Srbiji česta pojava da svi znamo da se nešto dogodilo ali da za to nema dokaza. Svi znamo da je nešto ukradeno, svi znamo ko je ukrao, svi sve znamo ali za to nema dokaza.
Slično nam se dešava i sada. Nauka i kultura će potezima vlade biti potpuno uništene, svi to znamo, svesni smo i ko je odgovoran, ali za to nema dokaza.
Etičke trileme glasanja za samog sebe
Izgleda da su me pogrešno vaspitali. Već prilično dugo, od kada sam u stanju da formiram sopstveno mišljenje, mislim da je moralno pogrešno glasati za
samog sebe.
Stvar je svima jasna kada se radi o, na primer, nekakvoj nagradi. Žiri, koji je sastavljen od stručnih ljudi, ocenjuje nečija dela i odlučuje čije je delo najbolje. Svi se slažu da je nedopustivo da član žirija glasa da njegovo delo bude proglašeno najboljim pa samim tim je članovima žirija, odnosno njihovim delima, zabranjeno da učestvuju.
Roštilj majstor
Roštilj majstor. Čovek sačinjen od čelika i vatre. Njegov pogled uvek je ogrnut dimom i ima suzu u oku. U jednoj ruci mu je pivo a u drugoj trozuba viljuška…
Primećujem da su roštilj majstori uvek alfa mužijaci. Bilo da se radi o izletima, proslavama ili čistom prežderavanju uvek će se naći jedan čovek koji će preuzeti tu odgovornost na sebe. Jedan čovek koji je odgovoran za prehranu grupe.
Najgore do sada?
Od kada znam za sebe moje okruženje se nalazi u nekoj vrsti krize. Izbegavam termin zemlja pošto sam ih promenio nekoliko još od Juge. Nemoguće je da sve ono što smo preživeli nije ostavilo nekog traga na nama. Ozbiljnog, suštinskog traga.
Šta smo ono imali? Gradjanski rat, hiperinflacija, demonstracije, strajkovi, bombardovanje sabijeni su u tridesetak godina intenzivnog življenja. Sasvim dovoljno da se zapitam da li je ovde iko ostao normalan.
Često čujem da neko kaže da nikada nije bilo gore. To mi je samo dokaz da se nalazimo u opštoj histeriji gde se loše brzo zaboravlja da bismo doživeli još jedan dan. Formirana je i nova vlada. Sećate li se tih ljudi? Dačić, Drecun, Velja Ilić, Toma, Aca…To nisu novi ljudi. Nema tu nikog novog, samo smo malo zaboravili šta su radili pa je sad ok da budu tu gde jesu.
Ima li novca za dobre ideje?
Da ste me pitali ovo pitanje pre godinu dana odgovorio bih vam sa kratkim razočaranim “NE” ali izgleda da smo na pragu revolucije…ili je to možda samo logični evolutivni korak?
Da li ste, kao i ja, klonuli duhom jer je sve postalo toliko komercijalno da se kvalitet ne meri istinskom kakvoćom nečega nego brojem ljudi koji su to nešto kupili, tj. marketingom i kreiranim hype-om? Naravno, da bi film ili video igra (knjige nisu u toj kategoriji pošto danas čitaju samo neki “čudni” ljudi) postali hit oni moraju biti prihvatljivi i razumljivi za što veći broj ljudi. Onda sve lepo uprosečimo, pojednostavimo dodamo CGI efekte, eksplozije, šokiramo auditorijum sa “do sada nevidjenim scenama nasilja” i dobijemo HIT!
Generacija ’99
Juče je bila godišnjica bombardovanja pa sam se malo zamislio. Kažu da mozak lako i brzo zaboravlja bol, neprijatnost i tugu. Moguće. Meni je od te 1999. ostalo samo sećanje na mržnju koju sam osećao prema onima gore i beskrajnu dosadu dok sam sedeo noćima u mraku. Neko na twitteru reče da je tog dana trebao da ima kontrolni. I ja se toga sećam. Kontrolnog koji nije bio, školskog turnira u basketu koji smo trebali da dobijemo a koji nikada nije zavrsen…
Onda sam sabrao koliko sam školskog vremena izgubio na štrajkove, časove od trideset minuta, ratove, bombardovanja i došao sam do stravičnog zaključka. Ukupno sam u školi proveo 2,5 godine.
Jbte pa ja nemam ni trogodišnju…
Dobro jutro pesmo
Čuli smo pesmu koja će nas predstavljati na Eurosongu. Mo’š misliti. Možda to meni nije naročito interesantno ali ljude to zanima. Jedni su vikali UA COLDŽELJKO ili JOKSIMOVIĆPLAY, prevara, kradja, plagijat, nameštaljka a drugi ga dizali u nebesa.
Meni lično je smetao način na koji je predstavljena pesma. Bljutavi omaž bezgrešnom umetniku koji samo želi da ‚‚napravi kompoziciju van vremena za kojom je uporno tragao.‚‚
Pa onda voditeljka. Njena duša je jecala dok je recitovala tekst dižući ga u nebesa.
Uh.
A tek reklama za margarin?
U stvari ona je najbolja stvar cele večeri. Kod nje je sve na mestu!
I budite uvereni da je kod pesme koja nas predstavlja i koju ste platili preko pretplate sve po pravilima službe. Možda pesma ‚‚liči‚‚ ili ‚‚podseća‚‚ ali svakako nije ukradena. Nije maznuo više od dva takta, nema šanse. Želj’o je sve samo nije glup a pesma mu ide i sa slanim i sa slatkim.
A kad smo kod kradje i plagijata. Koliko vas je svesno da je Kusturica ukrao (podvlačim ukrao) ideju za svoj film ‚‚Underground‚‚ od pisca Filipa Dika. Scenario za film je direktno prenet iz knjige ‚‚The penultimate truth.‚‚ Jedina razlika je u tome što se kod Kusturice govori o partizanima a kod Dika o postapokaliptičnoj zemlji. Ako može Kusta može i Želja. Ko ne veruje nek pročita knjigu.
EDIT:
Hvala @Markoniki što mi je skrenuo pažnju na činjenicu da je scenario za Underground zapravo napisao Dušan Kovačević. Reči lete ali napisano ostaje.
Sigurno mesto
Iz nekog duboko mističnog i čudnog razloga koji zadire duboko u samu postojanost svemira svaki čovek koji je upoznao Džonija osetio je potrebu da mu da neki nadimak. Tako je na primer u trenutku mentalnog rastrojstva (usled uticaja lakih droga) Džoni dobio nadimke Džona-droga i Toster. Veliki broj čudnih nadimaka često je dovodio do nesporazuma jer je svako imao svoj naziv za našeg druga Nikolu (koga, začudo, niko tako nije zvao).
“Gde je džezva, ali ne Džoni?” je postala standardna rečenica kad god je neko želeo da kuva kafu.
Moj drug Džoni voli život. Muzika, drugovi, cigareta, džabalebarenje i malo “trave” zamotane na specijalan način čine okosnicu njegovog života. Voter pajp koji je kupio u Grčkoj i posebno voleo nestao je zajedno sa pakovanjem trave kada ih je njegova gospodja majka našla. Neki roditelji vrište, neki se svadjaju, a neki mudro ćute i preturaju po džepovima njihove dece. Od tada Džoni u svojoj jakni ne drži ni tramvajsku kartu. Što je sigurno- sigurno je.
Džoni je dugo čekao i sećao se svog neprežaljenog voter pajpa. Tada se ukazala nova prilika. Džonijev mladji brat, putovao je sa školom u Grčku. Plan je brzo skovan. Na atinskoj mapi ucrtane su koordinate prodavnice i bratu je svečano predat novac za kupovinu novog pajpa.